Noose – Chapter 6
By Stoian Kochov
Translated and edited by Risto Stefov
[email protected]
January 23, 2013
Welcoming the New Year, 1948
1.
The wonderful city began to die out and its people were crying in fear and horror. Everyone’s destiny was in our hands and in the hands of all those bearing arms. And as if cursed by God, the people of this city now had to celebrate the New Year, 1948, in their dark basements and the world knew nothing about them. Fires were burning everywhere; we were starting them, sowing fear in everyone. Instead of the smells and tastes of meat cooking (pork or roast chicken) to welcome the New Year, there was smoke and fire everywhere. In place of laughter and children’s games there were tears of mothers and of captured women and children. The fresh air, for some time now, had not been there in spite of the cold winter. Everyone’s conscience was dark and everyone saw everyone else only through the sight of a rifle.
Leonidas and I were on guard. The weather was bad, a lot of snow had fallen and the area was blanketed by thick fog. A bunch of black cats ran by not too far from us and it looked like their eyes were glowing red. Leonidas was quick to make an observation: “Over there masculinity is still the only weapon against death. Look at the cats! This means that nature is fighting back. The feral cats are rebelling. You know about the ancient prophecy, uncovered a while ago, that predicts that cats will commit great violence against humans. Right? This was written by the great Chinese philosopher Confucius, born five centuries before Christ, known for his wisdom and common sense, preoccupied with mystical powers and prophecy.
Confucius said: ‘…And panic will spread around the world when ordinary domesticated cats begin to attack people. Their rebellion will last for months and thousands of people will die’.” I foolishly then asked: “Could this really be the beginning?” Leonidas replied: “I don’t know!” while stiffly pointing at the cats. Nervousness is a strange phenomenon, a disorder of the nervous system, causing tremors and outbursts of emotion, outbursts for moral victory. Nervousness can lead to inhuman behavior. For a few days now we had become obsessed with killing the people in uniform who wanted to harm us. Particularly those who constantly shouted from all over the city: “Do not let them destroy your longstanding love for the people of this city. These are people with mental and psychological disorders. They are bandits led by their General Markos. Death to the bandits!”
We were fed up with their behaviour. I guess that is why our commander gave us orders to: “Shoot at all targets, static or moving, eradicate them all, this is the only way we can succeed in installing our General Markos.” Andonis at one point said: “You know that Commander Arianos is quite mad! He doesn’t know that when someone attacks a man he attacks humanity. It will be hard to fight and even harder and worse if we don’t fight. Every day we are in his target. We have no right to make mistakes. As for the enemy, it is waiting for us to attempt to destroy it and that will give it reason to destroy us.”
The shooting subsided during the evening that day. The church looked magnificent with its beautiful colours. Life and hope sprang from the candlelight. My grandmother was probably right when she said that man is happiest when his eyes, ears and heart are full. For days now we have been waging war in the cruelest way. Everything seemed hopeless. The streets were deserted and the people were dying. Even the winter, with its white snow, was powerless against the darkness, a darkness that existed in the heart, a darkness that was quietly killing the city. Snowflakes fell everywhere, settling on us and on our weapons, and then dying...
2.
We spent the night in a large cellar but as I was falling asleep, it seemed to me like we were crammed into a cave. We were crammed into caves from time to time when we were squeezed in the dark of darkness. We were all lying on the ground, living in basements. For days now this kind of living was affecting our morale and our failure was becoming a habit. But I could always count on Leonidas for advice: “You need to be careful tonight friend,” he said to me. “Today there is a full moon. And you know what they say? People go insane during a full moon. You also know that most random killings, shootings, suicides, thefts and all that happen during a full moon... Our ancestors had special rules and a lot of advice about the do’s and don’ts during a full moon. You know that according to old beliefs, it was precisely during the nights of a full moon that the dead would climb out of their graves as vampires or as other forms of night creatures. Fairies would dance their dance in the open meadows, trolls would look for abandoned mills to occupy and witches would gather at their meeting place during a full moon.” Thanks to Leonidas, that night my sleep was filled with nightmares.
After a night full of nightmares I woke up very hungry. My gut was growling. I woke up lying on my back. In my dreams I had slept with a woman made of marble, beautiful but cold. I was happy to have awakened from these painful nightmares. Awake I felt like I had just swum in a river of warm water. When I opened my eyes I saw Rula exhausted, sitting, sleeping at the table. For a moment I thought that she was a witch or that woman made of marble from my dreams. She also woke up. While sleeping she was that innocent, mischievous, pure young lady from the city Larissa, that I used to know. But after she awoke her face became hard and unfriendly.
“Rula! Is that you?” I asked. Suddenly she jumped to her feet and screamed: “Blood brother!!??” “What are you doing here?” I asked. She looked at me and her eyes became the eyes of a wounded and disappointed soldier. She said: “I was not free to love. I left that situation because it felt like a spiritual wasteland. I came back here to be with rugged and honest people. The kind that tame horses and look at disappointed girls. Here with you I can sing and starve collectively. I want to drink water from the same mountain spring from which a young mouth with untainted teeth would drink. Here with you I want to learn to sing and cry, like a river with deep shores. I want to take the truth to the sea. A cold veil was controlling that part of my body. I carried the horror in an underground prolonged, repeated abuse. After the disappearance of the warm world in me, there was only room for cold disgust. I disappeared; I got lost in the unpredictable waves of ice in which there is neither life nor love. I was also tortured by that famous saying, ‘I married an old man in order to advance my position and career …’ That was the most common comment made about me by everyone, especially by the women. I definitely left the chaotic love life I was living in the camp - like in the Cave of Alibaba.
I repeat, I was tortured by that well-known saying, ‘She got herself an old man to advance her position… her career…’ This was the most common comment made by everyone, even in my presence; especially from the women... This was my banishment from consciousness. I wanted to be sufficiently prepared for love so that I could live, but I couldn’t. The secret of disappearance of appeal, according to the General, I could not shake off. Hiding the disease predominated in me. I wanted change in my consciousness. And the psychiatrist herself wanted me to do that too, but I failed to be a woman again, at the best time of my life. I wanted to bring my past femininity back but I outlived that with the general and vice versa. He has long left me alone in the damp walls of the underground barracks. Perhaps it’s a sign of the times but I could not get used to it, to exist alone in the gloomy barracks. Fear had crept into my consciousness.”
Leafing through the General’s personal letters, Rula one day discovered a letter in which the General had written a note to his lover Vangelitsa, calling her “his little mouse.” He wrote that he wanted to have a family with Vangelitsa and that “it would be our perfect little nest.” “But you need to hope that the revolution will end soon.” Rula was stunned by the letter and thought to herself: “Does the general think love is free for the revolutionaries up here in the mountains? So they think that they can protect their breeder pigeons at home and here in the mountains seek free love with the rural women whom they mobilized by force?”
Rula had realized that her love was random and accidental, but her feelings were being hurt by spiteful comments made by people. For example, only a few days ago she was talking to an older woman in the camp when this older woman said to her: “There are lightweight men who chase lightweight women who take the easy way up to the top positions of power. To become generals... or their wives.”
“After hearing those comments I was going crazy,” said Rula. “I had to drink a lot of ‘METAXAS’ cognac to calm myself down and go to sleep. I felt like I was losing control and the ability to refrain from violence. My hands were constantly trembling; I felt uncertain of myself and experienced many nightmares. Sometimes I suspected that I might make the general my target or that he might make me his target! I had a fear that I was on my own and would have to protect myself. Never in my life had I been in such an unpleasant situation of feeling so insecure and greedy. It brought me loneliness in the barracks in Gramos.”
“I will tell you everything, my blood-brother,” she said. “I will even tell you things that up to now I could not dare tell myself, secret things that occupied my conscience in the late hours of night; dark things which I carry in my soul. Don’t doubt me. Let me finish telling you. Many times, late at night, that Tsaruhas would crawl into bed close to me and put his cold hands stinking of tobacco all over me and, as long as he was not sleeping, he would grind his rotten teeth. I would pretend that I was in a deep sleep and yell out, ‘Get lost, monster! Get lost, ogre!’ And I would tremble with anger and disgust. And then I would suddenly feel degraded, victimized. I wanted to return here for a long time, to live a human life, to experience life with you ‘wild boys’. When I am with you I feel free from the inadaptability of difficulties which life brings to a young woman (now wife) which, after being forcibly mobilized in this ‘glorious and invincible’ army, brought me to this condition.”
“Up there at the top leadership,” she said, “songs, laughter, tears, life, death and love are one thing! Down here at the bottom, among the people, songs, laughter, tears, life, death, and love are another! Up there, madness rules, the madness of the throne of governance! That’s how it is up there. Up there it is mandatory that they drink ‘ouzo’ (alcoholic beverage) with ‘meze’ (appetizers), usually olives, a tradition that is practiced by senior officers, and then they drink ‘retsina’ (wine) and ‘sirtaki’. It’s a good thing I did not become a mother…” concluded Rula and stopped talking. She no longer wanted to talk about the past, about the wedding of a descent Party-Partisan. Their biggest reason for disagreement, it appears, was the twenty-five year difference in age between her and her husband. The General also forbade her from leaving her barracks (or her castle, as he called it) in Likorahi, located in the circle of barracks belonging to the high leadership.
I then asked her: “Why did you seduce the General?” Rula smiled guiltily and said: “I simply seduced him to save my head because I was forced into this war. I’m kind of proud of that, but... My ancestors came to Larissa from Simi Island, where women and wealth was kept. At Simi Island, my grandmother used to say, women enjoyed freedom very hard to find in other parts of the country. The island was a matriarchate oasis. Women always led, even when dancing. In the marriage ritual, the groom’s grandmother forced the groom to dance like a guest in welcoming his own family. While dancing, two women would invite a man to dance and the two would exchange him while dancing. That’s how we women originating from the island are. The mother’s name always follows the name of the girl. For example I am called Rula Dzheni or Rula daughter of Dzheni. The father’s or husband’s surname is not important.”
“So, ‘Tsaruhas’, the General’s surname means nothing to you?” I asked. “Well, as you can see my blood brother, it means nothing!” she replied. “I know when a woman is so easily promised, happiness is never easy, but I also know that a woman is like a flower and there is a drop of nectar for every bee,” I said. “I am stupid,” she said, “and now I am paying the price of my misfortune.” And just as her eyes were filled with tears and tears began to roll down her cheeks, I said: “Rula, tears look good on you.” She looked at me and her voice echoed in my face. She then smiled, gave me a big hug and kissed me.
Глава 6.
Пречек на Новата година
(31.12.1947- 1.01.1948)
1.
Чудесниот град беше замрен, а луѓето беа во него, плачеа обземени од страв и ужас. Стотици судбини беа во нашите раце и во рацете на сите што носеа оружје. Тие беа, небаре проколнати од Господ Бог, Новата 1948 година, да ја дочекаат во темните подруми, а светот не знае ништо за нив. Се пали на сите страни; палат нашите, сеат страв. Наместо мирис и вкус на месо (прасе или печено пиле) за пречек на Новата година, чад и оган. Наместо насмевки и детски игри, солзи на мајки и заробени деца и жени. Свежиот воздух и така одамна го нема иако е лута зима. Совеста на сите ни е темна. Секој е виден само преку нишанот на оружјето.
Јас и Леонидас сме на стража. Времето е лошо, со силен снег и напати густа магла. Во еден миг недалеку од нас истрчаа неколку црни мачки и очите им светеа како кандила.
Леонидас возбудено ми вели:
-Овде машкоста се уште е единственото оружје против смртта. Ги гледаш мачките! Тоа значи дека природата го возврати ударот. Ова е вистински бунт на подивени мачки.
Ти знаеш дека во едно древно пророштво, откриено неодамна, се најавува големо насилство на мачките над луѓето. Тоа го напишал големиот кинески филозов Конфучиј роден пет века пред Христа, што бил познат по својата здраворазумска мудрост, а се занимавал и со мистична дејност на пророкување.
Тој вели:
“…И паника ќе се рашири низ целиот свет кога обичните дамашни мачки ќе почнат да напаѓаат луѓе. Нивниот бунт ќе трае со месеци и ќе изгинат илјадници луѓе”.
Јас недоветно го прашав:
-Зар овоа може да бите почеток?
Леонидас ми одговори:
-Не знам! – И здрвено нишани кон мачките.
Нервозата кулминира и е мотив за нарушување на нервниот систем, треперење на емоции, излив на морал за победа, можност за нечовечко однесување. Неколку дена ни стана опсесија на секојдневието, да убиеме што повеќе луѓе што се во униформа и против нас. Ама и тие викаа отсекаде и се слушаа гласови:
“Не дозволувајте да ни ја нарушат долгогодишната љубов на луѓето од овој град. Тие се луѓе со ментални и психолошки нарашувања. Тие се бандити на чело со нивниот генерал Маркос. Смрт на бандитите!”
А и нашиот командант велеше: “Пукајте во целите, подвижни или статични, да ги искорениме, оти само така ќе успееме да го устоличиме нашиот генерал Маркос”.
Андонис рече:
-Аријанос е сосем луд! Тој не знае дека оној што напаѓа еден човек, го напаѓа целото човештво.
Да се бориме ќе биде тешко, да не се бориме, ќе биде уште потешко и полошо. Катаден сме во нивниот нишан. Немаше право на грешка. Тие очекуваат да се обидеме да ги уништиме и потоа ќе се обидат да не уништат.
Тој ден, приквечер се стивнаа пукотниците, црквата блескаше со прекрасни бои. Од свеќите извираа светлина, живот и надеж. Па веројатно баба ми имаше право кога велеше дека човек би бил најсреќен кога и очите, и ушите, и срцето би му биле полни.
Ете, неколку дена се води војна во најсуров облик, страшни пламења и темница. Се се чинеше толку немоќно – улиците пусти, луѓето умираа. Дури и зимата беше немоќна, таа раѓаше белина која не можеше да го победи мракот, оној од срцата и од градот што умираше тивко. Снегулките надоаѓаа и кацнуваа врз сите нас, врз нашето оружје, и умираа…
2.
Останавме да преспиеме во еден широк подрум. Пред да заспијам, ми се стори дека одвреме навреме сите сме напикани и стуткани во некаква пештера. Се гмечиме во нејзините темни темници. Сите бевме пласнати на подот. Со денови, животот во подрумите станува состојба на духот, а пропаѓањето наше – навика.
Леонидас ми рече:
-Треба да внимаваме вечерва, побратиме. Денеска е полна месечина. Велат дека овие денови луѓето полудуваат. Знаеш, случајни убитства, пукање, самоубиства, кражби и шо ти не…
Нашите предци имале посебни правила и советувале да не се излегува надвор на полна месечина. Според нивните верувања, токму во таквите ноќи мртвите излегуваат од гробовите, како вампири или во други облици, а самовилите играат оро по полјанките, лиотите трагаат по напуштени воденици, а вештерките се собираат на своите собирно место.
По ова дури и спиењето ми се промени и се исполни со силни доживувања во сонот.
По мачните соништа, гладните црева ми кркорат тивко. Се разбудив легнат на грб. Во сонот небаре спиев со жена од мермер, убава и студена. Така се радував олеснет од мачните сониште, чиниш потоа пливав во топла и убава река.
Отворив очи и ја видов Рула која беше клапната на масата. Помислив дека е вештерка или жена од мермер.
Се разбуди и Рула. Додека спиеше, таа си беше онаа невина, палава и чиста девојка од градот Лариса, можеше да скрие дека е жена. Кога ја загледав, лицето и стана строго и непријателско.
- Рула! Ти ли си?
Таа скокна на нозе и вресна:
-Побратиме!!??
И реков:
-Ти што бараш тука?!!!
Таа ме гледаше, очите и станаа очи на ранет и разочаран војник.
Ми рече:
-Не бев способна да љубам. Ме напушти таа состојба, доживеав душевна пустелија. Јас се враќам тука да видам луѓе со тврд глас. Такви што скротуваат коњи и погледи на разочарни девојки. Тука со вас, јас пеам и гладувам колективно. Сакам да пијам планинска вода од иста матарка од која пиела млада уста со нерасипани заби. Тука со вас сакам да научам да пеам и да плачам како река со длабоки брегови. Да ја однесам вистината се до морето.
Студен превез го контролираше тој дел од моето тело. Ужасот го пренесував во подземна долготрајна, повторувана злоупотреба. По исчезнувањето на топлиот свет во мене, имаше место само за студенилото на одвратноста. Ме снема, се изгубив во непредвидливите бранови на мразот во кој нема ни живот ни љубов. А ме убиваше и онаа познатата: “Се фатила со стар заради функцијата и кариерата…” што беше најчестиот коментар од секого, но посебно од жените.
Дефинитивно напуштив еден хаотичен љубовен пат што го доживував во логорот – како во пештерата на Алибаба.
Пак ќе повторам, ме убиваше и онаа познатата: “Се фатила со стар човек заради функцијата… Кариерата…” што беше најчестиот коментар од секого што ќе му се појавев пред очи, но посебно од жените… Тоа беше моето прогонство од свеста. Сакав да бидам доволно подготвена за љубов за да живеам, а не можев. Тајната на исчезнувањето на привлечноста спрема генералот не можев да ја расветлам. Затајувањето на таа болест преовладеа кај мене. Сакав да ја променам свеста. И самата психијатар, барав да го направам тоа, ама не успеав да бидам повторно жена, најсветлото и најсредното во животот. Сакав да го повторам минатото на својата женственост. Но тоа со генералот го доживеав обратно. Тој долго ме оставаше сама во влажните ѕидови на земјанката. Можеби такво е времето. Не можев да се навикнам, да се противставам, сама во кобната земјанка. Во свеста ми се вовлекуваше стравот од се.
Еден ден Рула, чепкајќи по неговите лични писма, открила дека тој и пишувал на својата љубена Вангелица, нарекувајќи ја “своето малечко глувче”. Тој и пишувал дека сака да создаде семејство со Вангелица и дека “ќе биде совршено тоа наше малечко гнездо”. “Но треба да остане со надеж дека брзо ќе заврши револуцијата.”
Рула останала занемена и во себе си рекла:
“Генералот мисли дека тука, во планината, за револуционерите љубовта е бесплатна? Значи, тие дома ќе си ги чуваат гулабиците за род, а во планината ќе водат бесплатана љувов со селските девојки што ги мобилизираа сосила.”
Рула сфати дека налетала на случајна љубов, но најуверливо и прозвучија зборовите од злобниците, некни во логорот кога ја озборувала една постара жителка:
-Има и лесни мажи кои се тркаат со лесни жени кои имаат ептен лесен чекор и до славата втасуваат така; цуп-цуп, до самите врвови на власта. До “генералки”…
-Ќе полудев, се напивав обилно коњак “метаксас” за да се смирам и да заспијам. Ги насетував силите на немоќта да се воздржувам од некакво насилство. Живеев со растреперени раце, со несигурност, сонував пустелии и ужаси. Понекогаш во очекување дека ќе нанишанам во генералот или тој во мене! Страв познат како предиднина дека самата ќе се заштитам. Никогаш во животот не ја имав таа непријатна состојба на несигурност и алчност. Тоа ми го донесе осамата во земјанката на Грамос.
-Се ќе ти кажам, побратиме. Ќе ти кажам она што досега не се осмелував да си го кажам ни сама себеси, кога тајно ја испитував својата совест во длабоките часови на ноќта, кои во душата ги носам толку мрачни. Не сомневај се. Остави ме да дораскажам.
Многу пати тој Царухас доцна ноќе се вовлекуваше близу до мене и ме опфаќаше со своите студени раци што му смрдеа на тутун и, се додека не го навасаше сонот, крцкаше со гнилите заби. Јас се притајував, небаре сум во длабок сон, а во себе викав “Губи се, чудовиште! Губи се, гаде!”
Треперев од гнев и ужас. Одеднаш се почувствував понижена и дека сум обична жртва.
Одамна сакав да се вратам кај вас, да го живеам човечкиот живот. Да ја доживеам средбата со вас, “дивите момчиња”. Кога сум меѓу вас, ме ослободува од неадаптибилноста на тешкотиите што како на млада девојка (сега жена) ми ги донесе животот откако насилно ме мобилизираа во оваа “славна непобедлива” војска.
Едно се песната, и смеата, и плачот, живеењето и умирањето, љубовта – таму горе, на врвот во раководството! Друго се песната, и смеата, и плачот, живеењето, љубовта и умирањето – туку долу, на дното – кај народот!
Таму горе владее нивното лудило, лудилото на престолот, на власта! Така е таму горе!
Таму узото задолжителното го пијат со мезе – маслинка, тоа е традицијата и тоа го практикуваат високите офицери, потоа рецина и сиртаки.
Добро е што не станав мајка…, рече Рула и не сакаше да зборува повеќе за поминот, за бракот на чесен партиско-партизански збор, но најголемата причината за нивното несогласување била посесивноста на 25 години постариот сопруг-генерал: тој и забранувал да излегува од нивната земјанка (замок – како шо го нарекувал.) во Ликорахи, во кругот на земјанките на високото раководство.
Ја прашав:
-Како си успела да го заведиш генералот?
Рула се насмевна со некаква вина и рече:
-Го заведов едноставно, затоа што бев принудена во оваа војна да спасам глава.
Јас сум од горд сој, но… Моите предци се дојдени во градот Лариса од островот Сими, во кој се чуваат жените и богатството. На островот Сими, кажуваше баба ми, дека жените уживаат во слобода каква што тешко може да се најде во друг дел на земјата. Островот е оаза на матријархатот. Дури и при танцувањето, сакогаш жените се тие што водат.
Во брачниот ритуал, бабата го тера зетот да игра, како гостин на пречек во своето семејство. При танцувањето, две жени канат еден маж и танцуваат со него разменувајќи си го.
Такви сме ние жените што носиме потекло од тој остров. До името секогаш следи името на мајката, па така јас сум Рула Џени, или ќерка на Џени. Презимето на таткото или на сопругот не е важно.
-Значи, презимето на генерал Царухас не ти значеше ништо?
-Па, како што гледаш, побратиме, навистина не ми значеше ништо.
Знам, кога жената лесно се дари, среќа никогаш не ќари, но знај дека жената е као цвеќето: за секоја пчела има грам нектар.
Јас сум глупава и треба да ја платам цената на својата несреќа.
Очите на Рула беа полни солзи и тукушто пачаа да и браздат по убавото лице.
И реков:
-Убаво ти стојат солзите. Рула, ги вкопа очите во моите и нејзиниот глас одекна во моето лице. Се насмевна и неочекувано ме прегрна и ме бакна.
By Stoian Kochov
Translated and edited by Risto Stefov
[email protected]
January 23, 2013
Welcoming the New Year, 1948
1.
The wonderful city began to die out and its people were crying in fear and horror. Everyone’s destiny was in our hands and in the hands of all those bearing arms. And as if cursed by God, the people of this city now had to celebrate the New Year, 1948, in their dark basements and the world knew nothing about them. Fires were burning everywhere; we were starting them, sowing fear in everyone. Instead of the smells and tastes of meat cooking (pork or roast chicken) to welcome the New Year, there was smoke and fire everywhere. In place of laughter and children’s games there were tears of mothers and of captured women and children. The fresh air, for some time now, had not been there in spite of the cold winter. Everyone’s conscience was dark and everyone saw everyone else only through the sight of a rifle.
Leonidas and I were on guard. The weather was bad, a lot of snow had fallen and the area was blanketed by thick fog. A bunch of black cats ran by not too far from us and it looked like their eyes were glowing red. Leonidas was quick to make an observation: “Over there masculinity is still the only weapon against death. Look at the cats! This means that nature is fighting back. The feral cats are rebelling. You know about the ancient prophecy, uncovered a while ago, that predicts that cats will commit great violence against humans. Right? This was written by the great Chinese philosopher Confucius, born five centuries before Christ, known for his wisdom and common sense, preoccupied with mystical powers and prophecy.
Confucius said: ‘…And panic will spread around the world when ordinary domesticated cats begin to attack people. Their rebellion will last for months and thousands of people will die’.” I foolishly then asked: “Could this really be the beginning?” Leonidas replied: “I don’t know!” while stiffly pointing at the cats. Nervousness is a strange phenomenon, a disorder of the nervous system, causing tremors and outbursts of emotion, outbursts for moral victory. Nervousness can lead to inhuman behavior. For a few days now we had become obsessed with killing the people in uniform who wanted to harm us. Particularly those who constantly shouted from all over the city: “Do not let them destroy your longstanding love for the people of this city. These are people with mental and psychological disorders. They are bandits led by their General Markos. Death to the bandits!”
We were fed up with their behaviour. I guess that is why our commander gave us orders to: “Shoot at all targets, static or moving, eradicate them all, this is the only way we can succeed in installing our General Markos.” Andonis at one point said: “You know that Commander Arianos is quite mad! He doesn’t know that when someone attacks a man he attacks humanity. It will be hard to fight and even harder and worse if we don’t fight. Every day we are in his target. We have no right to make mistakes. As for the enemy, it is waiting for us to attempt to destroy it and that will give it reason to destroy us.”
The shooting subsided during the evening that day. The church looked magnificent with its beautiful colours. Life and hope sprang from the candlelight. My grandmother was probably right when she said that man is happiest when his eyes, ears and heart are full. For days now we have been waging war in the cruelest way. Everything seemed hopeless. The streets were deserted and the people were dying. Even the winter, with its white snow, was powerless against the darkness, a darkness that existed in the heart, a darkness that was quietly killing the city. Snowflakes fell everywhere, settling on us and on our weapons, and then dying...
2.
We spent the night in a large cellar but as I was falling asleep, it seemed to me like we were crammed into a cave. We were crammed into caves from time to time when we were squeezed in the dark of darkness. We were all lying on the ground, living in basements. For days now this kind of living was affecting our morale and our failure was becoming a habit. But I could always count on Leonidas for advice: “You need to be careful tonight friend,” he said to me. “Today there is a full moon. And you know what they say? People go insane during a full moon. You also know that most random killings, shootings, suicides, thefts and all that happen during a full moon... Our ancestors had special rules and a lot of advice about the do’s and don’ts during a full moon. You know that according to old beliefs, it was precisely during the nights of a full moon that the dead would climb out of their graves as vampires or as other forms of night creatures. Fairies would dance their dance in the open meadows, trolls would look for abandoned mills to occupy and witches would gather at their meeting place during a full moon.” Thanks to Leonidas, that night my sleep was filled with nightmares.
After a night full of nightmares I woke up very hungry. My gut was growling. I woke up lying on my back. In my dreams I had slept with a woman made of marble, beautiful but cold. I was happy to have awakened from these painful nightmares. Awake I felt like I had just swum in a river of warm water. When I opened my eyes I saw Rula exhausted, sitting, sleeping at the table. For a moment I thought that she was a witch or that woman made of marble from my dreams. She also woke up. While sleeping she was that innocent, mischievous, pure young lady from the city Larissa, that I used to know. But after she awoke her face became hard and unfriendly.
“Rula! Is that you?” I asked. Suddenly she jumped to her feet and screamed: “Blood brother!!??” “What are you doing here?” I asked. She looked at me and her eyes became the eyes of a wounded and disappointed soldier. She said: “I was not free to love. I left that situation because it felt like a spiritual wasteland. I came back here to be with rugged and honest people. The kind that tame horses and look at disappointed girls. Here with you I can sing and starve collectively. I want to drink water from the same mountain spring from which a young mouth with untainted teeth would drink. Here with you I want to learn to sing and cry, like a river with deep shores. I want to take the truth to the sea. A cold veil was controlling that part of my body. I carried the horror in an underground prolonged, repeated abuse. After the disappearance of the warm world in me, there was only room for cold disgust. I disappeared; I got lost in the unpredictable waves of ice in which there is neither life nor love. I was also tortured by that famous saying, ‘I married an old man in order to advance my position and career …’ That was the most common comment made about me by everyone, especially by the women. I definitely left the chaotic love life I was living in the camp - like in the Cave of Alibaba.
I repeat, I was tortured by that well-known saying, ‘She got herself an old man to advance her position… her career…’ This was the most common comment made by everyone, even in my presence; especially from the women... This was my banishment from consciousness. I wanted to be sufficiently prepared for love so that I could live, but I couldn’t. The secret of disappearance of appeal, according to the General, I could not shake off. Hiding the disease predominated in me. I wanted change in my consciousness. And the psychiatrist herself wanted me to do that too, but I failed to be a woman again, at the best time of my life. I wanted to bring my past femininity back but I outlived that with the general and vice versa. He has long left me alone in the damp walls of the underground barracks. Perhaps it’s a sign of the times but I could not get used to it, to exist alone in the gloomy barracks. Fear had crept into my consciousness.”
Leafing through the General’s personal letters, Rula one day discovered a letter in which the General had written a note to his lover Vangelitsa, calling her “his little mouse.” He wrote that he wanted to have a family with Vangelitsa and that “it would be our perfect little nest.” “But you need to hope that the revolution will end soon.” Rula was stunned by the letter and thought to herself: “Does the general think love is free for the revolutionaries up here in the mountains? So they think that they can protect their breeder pigeons at home and here in the mountains seek free love with the rural women whom they mobilized by force?”
Rula had realized that her love was random and accidental, but her feelings were being hurt by spiteful comments made by people. For example, only a few days ago she was talking to an older woman in the camp when this older woman said to her: “There are lightweight men who chase lightweight women who take the easy way up to the top positions of power. To become generals... or their wives.”
“After hearing those comments I was going crazy,” said Rula. “I had to drink a lot of ‘METAXAS’ cognac to calm myself down and go to sleep. I felt like I was losing control and the ability to refrain from violence. My hands were constantly trembling; I felt uncertain of myself and experienced many nightmares. Sometimes I suspected that I might make the general my target or that he might make me his target! I had a fear that I was on my own and would have to protect myself. Never in my life had I been in such an unpleasant situation of feeling so insecure and greedy. It brought me loneliness in the barracks in Gramos.”
“I will tell you everything, my blood-brother,” she said. “I will even tell you things that up to now I could not dare tell myself, secret things that occupied my conscience in the late hours of night; dark things which I carry in my soul. Don’t doubt me. Let me finish telling you. Many times, late at night, that Tsaruhas would crawl into bed close to me and put his cold hands stinking of tobacco all over me and, as long as he was not sleeping, he would grind his rotten teeth. I would pretend that I was in a deep sleep and yell out, ‘Get lost, monster! Get lost, ogre!’ And I would tremble with anger and disgust. And then I would suddenly feel degraded, victimized. I wanted to return here for a long time, to live a human life, to experience life with you ‘wild boys’. When I am with you I feel free from the inadaptability of difficulties which life brings to a young woman (now wife) which, after being forcibly mobilized in this ‘glorious and invincible’ army, brought me to this condition.”
“Up there at the top leadership,” she said, “songs, laughter, tears, life, death and love are one thing! Down here at the bottom, among the people, songs, laughter, tears, life, death, and love are another! Up there, madness rules, the madness of the throne of governance! That’s how it is up there. Up there it is mandatory that they drink ‘ouzo’ (alcoholic beverage) with ‘meze’ (appetizers), usually olives, a tradition that is practiced by senior officers, and then they drink ‘retsina’ (wine) and ‘sirtaki’. It’s a good thing I did not become a mother…” concluded Rula and stopped talking. She no longer wanted to talk about the past, about the wedding of a descent Party-Partisan. Their biggest reason for disagreement, it appears, was the twenty-five year difference in age between her and her husband. The General also forbade her from leaving her barracks (or her castle, as he called it) in Likorahi, located in the circle of barracks belonging to the high leadership.
I then asked her: “Why did you seduce the General?” Rula smiled guiltily and said: “I simply seduced him to save my head because I was forced into this war. I’m kind of proud of that, but... My ancestors came to Larissa from Simi Island, where women and wealth was kept. At Simi Island, my grandmother used to say, women enjoyed freedom very hard to find in other parts of the country. The island was a matriarchate oasis. Women always led, even when dancing. In the marriage ritual, the groom’s grandmother forced the groom to dance like a guest in welcoming his own family. While dancing, two women would invite a man to dance and the two would exchange him while dancing. That’s how we women originating from the island are. The mother’s name always follows the name of the girl. For example I am called Rula Dzheni or Rula daughter of Dzheni. The father’s or husband’s surname is not important.”
“So, ‘Tsaruhas’, the General’s surname means nothing to you?” I asked. “Well, as you can see my blood brother, it means nothing!” she replied. “I know when a woman is so easily promised, happiness is never easy, but I also know that a woman is like a flower and there is a drop of nectar for every bee,” I said. “I am stupid,” she said, “and now I am paying the price of my misfortune.” And just as her eyes were filled with tears and tears began to roll down her cheeks, I said: “Rula, tears look good on you.” She looked at me and her voice echoed in my face. She then smiled, gave me a big hug and kissed me.
Глава 6.
Пречек на Новата година
(31.12.1947- 1.01.1948)
1.
Чудесниот град беше замрен, а луѓето беа во него, плачеа обземени од страв и ужас. Стотици судбини беа во нашите раце и во рацете на сите што носеа оружје. Тие беа, небаре проколнати од Господ Бог, Новата 1948 година, да ја дочекаат во темните подруми, а светот не знае ништо за нив. Се пали на сите страни; палат нашите, сеат страв. Наместо мирис и вкус на месо (прасе или печено пиле) за пречек на Новата година, чад и оган. Наместо насмевки и детски игри, солзи на мајки и заробени деца и жени. Свежиот воздух и така одамна го нема иако е лута зима. Совеста на сите ни е темна. Секој е виден само преку нишанот на оружјето.
Јас и Леонидас сме на стража. Времето е лошо, со силен снег и напати густа магла. Во еден миг недалеку од нас истрчаа неколку црни мачки и очите им светеа како кандила.
Леонидас возбудено ми вели:
-Овде машкоста се уште е единственото оружје против смртта. Ги гледаш мачките! Тоа значи дека природата го возврати ударот. Ова е вистински бунт на подивени мачки.
Ти знаеш дека во едно древно пророштво, откриено неодамна, се најавува големо насилство на мачките над луѓето. Тоа го напишал големиот кинески филозов Конфучиј роден пет века пред Христа, што бил познат по својата здраворазумска мудрост, а се занимавал и со мистична дејност на пророкување.
Тој вели:
“…И паника ќе се рашири низ целиот свет кога обичните дамашни мачки ќе почнат да напаѓаат луѓе. Нивниот бунт ќе трае со месеци и ќе изгинат илјадници луѓе”.
Јас недоветно го прашав:
-Зар овоа може да бите почеток?
Леонидас ми одговори:
-Не знам! – И здрвено нишани кон мачките.
Нервозата кулминира и е мотив за нарушување на нервниот систем, треперење на емоции, излив на морал за победа, можност за нечовечко однесување. Неколку дена ни стана опсесија на секојдневието, да убиеме што повеќе луѓе што се во униформа и против нас. Ама и тие викаа отсекаде и се слушаа гласови:
“Не дозволувајте да ни ја нарушат долгогодишната љубов на луѓето од овој град. Тие се луѓе со ментални и психолошки нарашувања. Тие се бандити на чело со нивниот генерал Маркос. Смрт на бандитите!”
А и нашиот командант велеше: “Пукајте во целите, подвижни или статични, да ги искорениме, оти само така ќе успееме да го устоличиме нашиот генерал Маркос”.
Андонис рече:
-Аријанос е сосем луд! Тој не знае дека оној што напаѓа еден човек, го напаѓа целото човештво.
Да се бориме ќе биде тешко, да не се бориме, ќе биде уште потешко и полошо. Катаден сме во нивниот нишан. Немаше право на грешка. Тие очекуваат да се обидеме да ги уништиме и потоа ќе се обидат да не уништат.
Тој ден, приквечер се стивнаа пукотниците, црквата блескаше со прекрасни бои. Од свеќите извираа светлина, живот и надеж. Па веројатно баба ми имаше право кога велеше дека човек би бил најсреќен кога и очите, и ушите, и срцето би му биле полни.
Ете, неколку дена се води војна во најсуров облик, страшни пламења и темница. Се се чинеше толку немоќно – улиците пусти, луѓето умираа. Дури и зимата беше немоќна, таа раѓаше белина која не можеше да го победи мракот, оној од срцата и од градот што умираше тивко. Снегулките надоаѓаа и кацнуваа врз сите нас, врз нашето оружје, и умираа…
2.
Останавме да преспиеме во еден широк подрум. Пред да заспијам, ми се стори дека одвреме навреме сите сме напикани и стуткани во некаква пештера. Се гмечиме во нејзините темни темници. Сите бевме пласнати на подот. Со денови, животот во подрумите станува состојба на духот, а пропаѓањето наше – навика.
Леонидас ми рече:
-Треба да внимаваме вечерва, побратиме. Денеска е полна месечина. Велат дека овие денови луѓето полудуваат. Знаеш, случајни убитства, пукање, самоубиства, кражби и шо ти не…
Нашите предци имале посебни правила и советувале да не се излегува надвор на полна месечина. Според нивните верувања, токму во таквите ноќи мртвите излегуваат од гробовите, како вампири или во други облици, а самовилите играат оро по полјанките, лиотите трагаат по напуштени воденици, а вештерките се собираат на своите собирно место.
По ова дури и спиењето ми се промени и се исполни со силни доживувања во сонот.
По мачните соништа, гладните црева ми кркорат тивко. Се разбудив легнат на грб. Во сонот небаре спиев со жена од мермер, убава и студена. Така се радував олеснет од мачните сониште, чиниш потоа пливав во топла и убава река.
Отворив очи и ја видов Рула која беше клапната на масата. Помислив дека е вештерка или жена од мермер.
Се разбуди и Рула. Додека спиеше, таа си беше онаа невина, палава и чиста девојка од градот Лариса, можеше да скрие дека е жена. Кога ја загледав, лицето и стана строго и непријателско.
- Рула! Ти ли си?
Таа скокна на нозе и вресна:
-Побратиме!!??
И реков:
-Ти што бараш тука?!!!
Таа ме гледаше, очите и станаа очи на ранет и разочаран војник.
Ми рече:
-Не бев способна да љубам. Ме напушти таа состојба, доживеав душевна пустелија. Јас се враќам тука да видам луѓе со тврд глас. Такви што скротуваат коњи и погледи на разочарни девојки. Тука со вас, јас пеам и гладувам колективно. Сакам да пијам планинска вода од иста матарка од која пиела млада уста со нерасипани заби. Тука со вас сакам да научам да пеам и да плачам како река со длабоки брегови. Да ја однесам вистината се до морето.
Студен превез го контролираше тој дел од моето тело. Ужасот го пренесував во подземна долготрајна, повторувана злоупотреба. По исчезнувањето на топлиот свет во мене, имаше место само за студенилото на одвратноста. Ме снема, се изгубив во непредвидливите бранови на мразот во кој нема ни живот ни љубов. А ме убиваше и онаа познатата: “Се фатила со стар заради функцијата и кариерата…” што беше најчестиот коментар од секого, но посебно од жените.
Дефинитивно напуштив еден хаотичен љубовен пат што го доживував во логорот – како во пештерата на Алибаба.
Пак ќе повторам, ме убиваше и онаа познатата: “Се фатила со стар човек заради функцијата… Кариерата…” што беше најчестиот коментар од секого што ќе му се појавев пред очи, но посебно од жените… Тоа беше моето прогонство од свеста. Сакав да бидам доволно подготвена за љубов за да живеам, а не можев. Тајната на исчезнувањето на привлечноста спрема генералот не можев да ја расветлам. Затајувањето на таа болест преовладеа кај мене. Сакав да ја променам свеста. И самата психијатар, барав да го направам тоа, ама не успеав да бидам повторно жена, најсветлото и најсредното во животот. Сакав да го повторам минатото на својата женственост. Но тоа со генералот го доживеав обратно. Тој долго ме оставаше сама во влажните ѕидови на земјанката. Можеби такво е времето. Не можев да се навикнам, да се противставам, сама во кобната земјанка. Во свеста ми се вовлекуваше стравот од се.
Еден ден Рула, чепкајќи по неговите лични писма, открила дека тој и пишувал на својата љубена Вангелица, нарекувајќи ја “своето малечко глувче”. Тој и пишувал дека сака да создаде семејство со Вангелица и дека “ќе биде совршено тоа наше малечко гнездо”. “Но треба да остане со надеж дека брзо ќе заврши револуцијата.”
Рула останала занемена и во себе си рекла:
“Генералот мисли дека тука, во планината, за револуционерите љубовта е бесплатна? Значи, тие дома ќе си ги чуваат гулабиците за род, а во планината ќе водат бесплатана љувов со селските девојки што ги мобилизираа сосила.”
Рула сфати дека налетала на случајна љубов, но најуверливо и прозвучија зборовите од злобниците, некни во логорот кога ја озборувала една постара жителка:
-Има и лесни мажи кои се тркаат со лесни жени кои имаат ептен лесен чекор и до славата втасуваат така; цуп-цуп, до самите врвови на власта. До “генералки”…
-Ќе полудев, се напивав обилно коњак “метаксас” за да се смирам и да заспијам. Ги насетував силите на немоќта да се воздржувам од некакво насилство. Живеев со растреперени раце, со несигурност, сонував пустелии и ужаси. Понекогаш во очекување дека ќе нанишанам во генералот или тој во мене! Страв познат како предиднина дека самата ќе се заштитам. Никогаш во животот не ја имав таа непријатна состојба на несигурност и алчност. Тоа ми го донесе осамата во земјанката на Грамос.
-Се ќе ти кажам, побратиме. Ќе ти кажам она што досега не се осмелував да си го кажам ни сама себеси, кога тајно ја испитував својата совест во длабоките часови на ноќта, кои во душата ги носам толку мрачни. Не сомневај се. Остави ме да дораскажам.
Многу пати тој Царухас доцна ноќе се вовлекуваше близу до мене и ме опфаќаше со своите студени раци што му смрдеа на тутун и, се додека не го навасаше сонот, крцкаше со гнилите заби. Јас се притајував, небаре сум во длабок сон, а во себе викав “Губи се, чудовиште! Губи се, гаде!”
Треперев од гнев и ужас. Одеднаш се почувствував понижена и дека сум обична жртва.
Одамна сакав да се вратам кај вас, да го живеам човечкиот живот. Да ја доживеам средбата со вас, “дивите момчиња”. Кога сум меѓу вас, ме ослободува од неадаптибилноста на тешкотиите што како на млада девојка (сега жена) ми ги донесе животот откако насилно ме мобилизираа во оваа “славна непобедлива” војска.
Едно се песната, и смеата, и плачот, живеењето и умирањето, љубовта – таму горе, на врвот во раководството! Друго се песната, и смеата, и плачот, живеењето, љубовта и умирањето – туку долу, на дното – кај народот!
Таму горе владее нивното лудило, лудилото на престолот, на власта! Така е таму горе!
Таму узото задолжителното го пијат со мезе – маслинка, тоа е традицијата и тоа го практикуваат високите офицери, потоа рецина и сиртаки.
Добро е што не станав мајка…, рече Рула и не сакаше да зборува повеќе за поминот, за бракот на чесен партиско-партизански збор, но најголемата причината за нивното несогласување била посесивноста на 25 години постариот сопруг-генерал: тој и забранувал да излегува од нивната земјанка (замок – како шо го нарекувал.) во Ликорахи, во кругот на земјанките на високото раководство.
Ја прашав:
-Како си успела да го заведиш генералот?
Рула се насмевна со некаква вина и рече:
-Го заведов едноставно, затоа што бев принудена во оваа војна да спасам глава.
Јас сум од горд сој, но… Моите предци се дојдени во градот Лариса од островот Сими, во кој се чуваат жените и богатството. На островот Сими, кажуваше баба ми, дека жените уживаат во слобода каква што тешко може да се најде во друг дел на земјата. Островот е оаза на матријархатот. Дури и при танцувањето, сакогаш жените се тие што водат.
Во брачниот ритуал, бабата го тера зетот да игра, како гостин на пречек во своето семејство. При танцувањето, две жени канат еден маж и танцуваат со него разменувајќи си го.
Такви сме ние жените што носиме потекло од тој остров. До името секогаш следи името на мајката, па така јас сум Рула Џени, или ќерка на Џени. Презимето на таткото или на сопругот не е важно.
-Значи, презимето на генерал Царухас не ти значеше ништо?
-Па, како што гледаш, побратиме, навистина не ми значеше ништо.
Знам, кога жената лесно се дари, среќа никогаш не ќари, но знај дека жената е као цвеќето: за секоја пчела има грам нектар.
Јас сум глупава и треба да ја платам цената на својата несреќа.
Очите на Рула беа полни солзи и тукушто пачаа да и браздат по убавото лице.
И реков:
-Убаво ти стојат солзите. Рула, ги вкопа очите во моите и нејзиниот глас одекна во моето лице. Се насмевна и неочекувано ме прегрна и ме бакна.
Comment