БРАТОУБИСТВАТА ЈА ОДБЕЛЕЖАА МАКЕДОНСКА&#

Collapse
X
 
  • Filter
  • Time
  • Show
Clear All
new posts
  • amitreski
    Junior Member
    • Feb 2010
    • 51

    БРАТОУБИСТВАТА ЈА ОДБЕЛЕЖАА МАКЕДОНСКА&#



    Невидено самоистребување на македонските револуционери. Во новиот музеј во Скопје на едно место ќе се најдат едни крај други жртвите и нивните убијци

    Пишува: Виктор Цветаноски

    Наскоро, на едно место, во новиот Музеј на Македонија ќе се најдат еден крај друг жртвите и нивните убијци од македонската револуционерна борба. Во исти простории ќе бидат со Ванчо Михајло, човекот кој завил во црно многу македонски мајки и сестри, и тие коишто наредил да ги ликвидираат - првиот македонски новинар и илинденец Арсение Јовков, познатиот социјалист и другар на Гоце Делчев, Димо Хаџи Димов, осведочениот федералист и доктор по право Славчо Ковачев и војводата со поетска душа Панчо Михајлов. Јане Сандански ќе гледа во својот непомирлив противник Борис Сарафов кого го осудил на смрт, а Тодор Александров во Ѓорче Петров на кого му испратил младо момче да го ликвидира. Тука е и Мара Бунева која навистина не уби никого од своите македонски браќа, но затоа беше дел од терористичката машина за убивање на Михајлов. Таа еден студен јануарски ден во 1928 година во Скопје го застрела српскиот службеник Велимир Прелиќ. Посетителите ќе видат и еден малку познат лик на македонската поширока јавност. Станува збор за Христо Матов кого македонски историчари го ставаа во редот на врховистите, но сепак него никој не може да го заобиколи, бидејќи тој еден од најголемите интелектуалци на македонската револуционерна борба.

    Тешко некој може со сигурност да каже кој всушност прв почнал со братоубиства кои ќе постојано ќе го следат нашето минато. Длабокиот јаз меѓу македонските револуционери почнал да се копа уште по донесувањето на солунската одлука за дигање на Илинденското востание. Едните биле за, а другите сметале дека е предвремено и поради тоа осудено на неуспех. Во Софија се одржало советување на кое се водела жолчна расправа во која на спротивни страни ќе се најдат тогаш најголемите полемичари меѓу македонските револуционери, Ѓорче Петров и Христо Матов. Меѓутоа, до вистинска поделба меѓу нив ќе дојде по поразот на востанието, на Рилскиот конгрес есента 1905 година кога жестоко ќе се обвинуваат, а серчани ќе го стават на дневен ред однесувањето на Борис Сарафов. Обвинет бил поради испраќање на своите „сарафистички“ чети и земање пари од српската влада. Разликите во нивните ставови биле толку многу длабоки и суштински, така што подоцна престанал секаков дијалог меѓу нив.

    Капката што ќе ја прелее преполнетата чаша и ќе го означи почетокот на нивното меѓусебно истребување е убиството на Борис Сарафов и на Иван Гарванов, тогашни членови на Задграничниот комитет, од страна на Тодор Паница на 28 ноември 1907 година во Софија. Од тој ден македонските револуцинери ќе се гледаат само преку нишанот на пушката и ќе дојде до целосен расцеп во револуционерното движење и до многу пролеана крв, а единството на македонското дело ќе биде загубено за сите времиња. На една страна ќе се најдат таканаречените леви сили чија најистакната фигура е Сандански, а десните сили ќе ги предводи Христо Матов, преостанатиот жив член на Задграничниот комитет кој, исто така, требало да биде ликвидиран заедно со Сарафов и Гавранов, но останал жив поради тоа што случајно не дошол на закажаниот состанок со Паница.

    Смртните пресуди на Сарафов, Гарванов и Матов ги донело раководството на Серскиот револуционерен округ на чело со Јане Сандански. Има различни верзии зошто серчани се решиле да посегнат по нивните животи. Сандански јавно ги обвинувал, посебно Сарафов , за прерано подигнатото востание и за страдањата на македонскиот народ, за тоа дека со неговите непромислени постапки му нанесувал големи штети на македонското дело. Санданистите, луѓето на десницата ќе ги сметаат за ренегати и нови врховисти. Има една верзија според која тие сакале да го убијат Сандански па од Софија испратиле човек за да го ликвидира, меѓутоа, кога го дознал тоа решил да им врати со иста мерка. Михаил Даев, човекот којшто требало да ја изврши егзекуцијата на Сандански му се доверил на Тодор Паница за неговите намери, а тој му кажал на Јане.

    Непосредно пред убиството на Сарафов и Гарванов, Сандански во Софија ќе се сретне со повеќемина негови истомисленици за да се посоветува што да се преземе да се спаси македонското делото. Ќе биде одржано советување, во кое ќе учествуваат и Ѓорче Петров, Пере Тошев, Димо Хаџи Димов и Михаил Герџиков. Спротивниот табор ќе ги смета нив подоцна за интелектуални соучесници во убиството на задграничните претставници.

    „Крвта го помрачи разумот, братот стана поомразен од надворешниот враг, грубите луѓе закипеа од страст за одмазда – дива и ненаситна... Се случија преврати, војни и национални катастрофи, Македонија се подели, се сменија нејзините поробувачи, но „вендетата“ не умре. Во свеста на најпреданите приврзаници на Сарафов и Гарванов, Сандански и неговите другари останаа засекогаш должници и се бараа насекаде. Во оној дел на Серскиот револуционерен округ кој се приклучи кон Бугарија, омразата продолжуваше да живее. Таа лежи во основата на новите братоубиства, направени под разни пароли и етикети“, ќе напише Христо Силјанов за братоубиствата во „Ослободителните борби на Македонија“

    По двојното убиство, меѓусебното истребување меѓу Македонците ќе трае повеќе десетици години. Приврзаниците на Сарафов и Гарванов нема да им останат должни на санданистите. Јане и уште тројцата негови другари кои ги потпишале смртните пресуди нема да умрат од природна смрт, сите ќе бидат ликвидирани. Последен ќе биде застрелан физичкиот убиец Тодор Паница во 1925 година во виенскиот “Бургтеатар” од Менча Крничу, која подоцна ќе стане сопруга на Ванчо Михајлов.

    Според Силјанов, во тие судбоносни денови за македонското револуционерно дело не постоело големо авторитетно име за да ги смири закрвавените страни кои почнале меѓусебно да се дебнат и да се истребуваат. Даме Груев, човекот кого го сметале за волјата на Внатрешната организација, непосредно пред дефинитивниот раскол бил убиен во Русиново, Беровско. Многумина помислувале дека тоа можат да бидат големите авторитети Ѓорче Петров и молчаливиот Пере Тошев, кого го определуваат како совеста на македонското дело, но тие се држеле понастрана. Всушност, и двајцата на санданистите гледале со симпатии и го делеле нивното мислење дека десните сили се' повеќе се приближуваат кон бугарскиот двор.

    По убиството на Сарафов и Гарванов главен човек во десницата ќе биде Христо Матов, на чија инцијатива ќе се одржи конгрес, без претставници на Серскиот револуционерен округ. Матов тогаш ќе го повика Тодор Александров, своевремено негов ученик во Скопската гимназија, и му го доверил благајничкото место што дотогаш го пополнувал Иван Гарванов. По завршувањето на Првата светска војна била формирана автономистичка ВМРО на чело со Александров , а за секретар ќе биде поставен Ванчо Михајлов, која ќе ги продолжи убиствата.

    Две години по нејзиното формирање ќе биде извршено убиството на Ѓорче Петров, на 21 јуни 1921 година, по наредба на Тодор Александров. Тогаш Ѓорче имал 56 години, бил беспомошен, физички истоштен и полуслеп. Платениот убиец, помакот Реџеп, не знаел кого убива, знаел само дека неговата жртва била „непријател на македонското дело“. Подоцна и тој ќе биде ликвидиран за да не каже кој го испратил да го изврши овој злосторнички чин.

    Серијата на ликвидации и обезглавувањето на македонската левица ќе започне по убиството на Тодор Александров на 31 август 1924 година, кога Ванчо Михајлов ќе го искористи како повод за да се пресмета со сите оние кои што не мислеле како него и кои му стоеле на патот да застане на чело на организацијата. На сите они што ќе ги забележи во списокот за отстрел ќе им го залепи епитетот „заговорници“ во убиството на Александров, иако има сериозни тврдења дека всушност тој, заедно со бугарскиот воен врв, го подготвил сценариото за ликвидација на лидерот на автономистичката ВМРО за да го заземе неговото место.

    Првиот масакр ќе го изврши во Горна Џумаја, ноќта на 12 септември 1924 година. Претходно, со итрина ќе ги намами и ќе им постави стапица на Алеко Василев, раководителот на ВМРО во Пиринскиот крај, на потполковникот Героги Атанасов и на Александар Протогеров кои ќе ги прогласи за главни организатори на убиството. Во Горна Џумаја ќе го покани и раководството на Илинденската организација за наводно заедно да расправаат за недоразбирањата што ги имале и така сите на куп да ги ликвидира. Меѓутоа, тој нема лично да отиде на средбата, туку за да му ја завршат валканата работа ќе ги испрати Петар Шанданов, Кирил Дрангов, војводата Панчо Михајлов, чија восочна фигура, исто така, ќе биде изложена во Музејот, кого Михајлов една година подоцна, исто така, ќе го ликвидира.

    Од тројцата, според него, директни виновници за смртта на Александров, ќе го остави жив само Протогеров, за да му ги потпишува смртните пресуди како единствен жив член на ЦК на автономистичката ВМРО. Раководството на Илинденската организација панично ќе се обиде да избега од место на злосторот. За време на бегството ќе биде фатен Арсение Јовков и вратен во Горна Џумаја. Михајлов ќе стаса специјално од Софија за да го испрашува лично. Охридскиот војвода, Петар Шанданов, кој бил еден од главните актери на тие крвави настани и знаел за многу чекори што ги преземал тогаш самопрогласениот лидер на ВМРО, ќе напише дека Михајлов го измачувал Арсение Јовков на свиреп начин за на крајот да го ликвидира.

    Вториот чин на крвавата македонска драма Михајлов ќе го изрежира наредниот ден на софиските улици, кога ќе ги испрати своите терористи да ги застрелаат првите луѓе на левицата. На 13 септември 1924 година, ќе бидат убиени Димо Хаџи Димов и Славчо Ковачев прогласени за интелектуални убијци на Александров. За тоа како Михајлов ги испраќал тој ден своите терористи да ги ликвидираат најголемите македонски интелектуалци во Софија најилустративно говори искажувањето на атентаторот на Славчо Ковачев, Мирчо Кикиридков, кој во своите спомени ќе запише:

    „Ме воведоа во една голема широка соба преполна од наши другари, четници. Се отвори соседната врата до неа и се покажа Иван Михајлов. Не поздрави и возбудено повторуваше како да говореше самиот себеси: ’Не плашете се, Македонија е слободна.’ При секое влегување подоцна тој одвојуваше еден по еден од другарите, кои што не се враќаа. Разбравме дека нешто се случило и претстои работа за завршување. Телефонот од другата соба непрестано ѕвонеше во неговата рака. Самиот тој таа ноќ неколку пати ’одлета’ со автомобилот. Но каде? Тоа нас не' не интересираше. Најпосле кон 8 часот утрото дојде и на мене ред. ’Ќе го смааш ли (по штипски) Славчо Ковачев?’ ’Каков е?’ ’Предавник!’ ’Се согласуваш ли?’ ’Согласен.’ ’Бакнете се тогаш со Страхил Развиговор, тој ќе ти го покаже’“, раскажува Кикиридков.

    За ликвидациите што Михајлов ги вршел говори и едно писмо што му го испратил на Петар Шанданов, кое требало да биде уништено, но сепак Кирил Прличев го зачувал: „Ова ноќ В’ндев долу ќе го заколе Методи Алексиев (Пандов ја знае шифрата) му даде наредба. Утре вечер ќе завршиме со претстаниците Гоце Манолев, Стојо Хаџов, Говедарчето и Медникаров. Таму Филипов веројатно веќе ги убил – Димитар Пенков, Бујнов. Да знаете дека со Ковачев е завршено.“, ќе му пишува Михајлов на Шанданов. По четири години ќе станат најголеми непријатели и меѓусебе ќе се убиваат.

    Атентаторот на Ковачев нема долго да остане во затвор. Заедно со Владо Черноземски, којшто истиот ден го убил Димо Хаџи Димов и со други терористи - Стефчо Каркалашев, од Богданци и Ипократ Развигоров кои извршиле други убиства избегале од затвор. Бегството го организирале луѓето на Михајлов. Долгата рака на самопрогласениот лидер ќе стаса и до Петар Чаулев, кој како член на ЦК на ВМРО заедно со Тодор Александров и Александар Протогеров го потпишал познатиот мајски манифест во 1924 година за обединување на македонските револуционерни сили. Со слика на охридскиот војвода во Италија ќе стаса терористот Димче Стефанов, инаку скопјанец, и по едномесечна потрага по Чаулев ќе го пронајде во една кафеана во Милано и ќе го ликвидира.

    Михајлов со своите луѓе истовремено ќе започне крвав поход во Пиринска Македонија за да ја исчисти од приврзаниците на Сандански. Во тоа време селото Дабница во Горна Џумаја ќе го претвори во мачилиште. Тогаш на свиреп начин, со фрлање во варници и бесење на ченгел ќе бидат убиени 120 санданисти и комунисти. Смртните пресуди ќе ги потпишуваат Ванчо Михајлов и Александар Протогеров.

    Меѓутоа, најголемите македонски братоубиства ќе започнат кога во 1928 година Михајлов сам ќе му пресуди и ќе испрати терористи да го ликвидираат Протогеров, неговиот колега од Централниот комитет, убедувајќи ја јавноста дека тој бил главниот виновник за убиството на Тодор Александров и дека за тоа треба да плати. Тогаш десните сили ќе се поделат на таканаречени „ванчомихајловисти“ и на „протогеровисти“ и ќе започнат меѓусебно да се истребуваат. Секое утро софиските улици осамнувале со по некој труп на Македонец.

    Многуте обиди за помирување не вродиле со плод. Убиствата меѓу Македонците на софиските улици продолжувале и натаму. Според Кирил Прличев, кој бил „протогеровист“, тие никогаш не сакале проблемите да ги решаваат со оружје но морале да се фатат и за него. Но против терористите на Михајлов и неговата „машина за убивање“ никој ништо не можел. Цената што ја плаќале затоа што решиле да му се спротивстават била страшно висока. За еден „ванчомихајловист“ биле убивани 10 „протогеровисти“.

    По долготрајното, повеќегодишно и исцрпувачко војување и по многуте жртви, Михајлов ги присилил „протогеровистите“ да потпишат декларација за прекинување на војната. Меѓутоа, капитулација не потпишал Петар Шанданов и наредните две години ја продолжил борбата.

    Во пресметките што траеле цели пет години паднале многу нови жртви, но најмногу в о летото во 1933 година. Заемното истребување го достигнало врвот, а седмицата кога меѓу себе биле убиени најмногу Македонци ја нарекле „страшна“ или „траурна“ седмица, зашто секоја вечер се случувале по две убиства. Европа била вџашена од свирепата пресметка и побарала од царот Борис да ги спречи убиствата, кој, заедно со својот премиер Андреј Лапчев, роден ресенчанец, биле на страната на Михајлов и му дозволувале да прави што сака.

    „Седум дена по страшната седмица не се случи ниедно убиство. Еден месец потоа пак немаше убиство. Два месеца - исто; три, четири - сите останаа зачудени од промената што настапи. Која магична сила ја ослободи Бугарија од тој кошмар?! По тој повод во извесни средини се расправаше дека неговота екселенција Ватерло, англиски амбасадор во Бугарија кога отишол да си земе збогум од неговото високопреосвештенство Стефан, меѓу другото рекол: ’Би сакал да го видам тоа јуначиште Шанданов, кој со своите контраудари врз луѓето на Михајлов може да го принуди да престане човекот против кого власта се покажа немоќна. Би сакал да го прегрнам пред да ја напуштам Бугарија“’, пишува во своите спомени Кирил Прличев.

    Го убиле пред неговите деца

    Владислав (Славчо) Ковачев бил голем интелектуалец и едно од најистакнатите македонски имиња на Илинденската организација во Софија. Потекнува од штипско револуционерно семејство, бил војвода и учесник во Илинденското востание. Дипломирал право во Париз, а докторирал правни науки во Брисел. По убедување бил федералист и се борел за самостојна и независна Македонија. Д-р Владо Поповски вели дека Ковачев во своите погледи во однос на македонскиот национален идентитет отишол најдалеку од сите Македонци што тогаш живееле во Софија, факт кој не можел да ги остави спокојни бугарските власти и оние македонски струи кои биле нивни заложници и нивни инструменти.

    Д-р Зоран Тодоровски вели дека Славчо Ковачев бил еден од ретките македонски дејци кој меѓу првите по Првата светска војна во Бугарија, преку употребата на термините Македонци, македонски народ, македонско население, како и лозунгот „Македонија на Македонците“, всушност, ја истакнувал посебноста на македонскиот народ, заговарајќи го принципот на негово самоопределување. „Ваквото политичко промакедонско дејствување на Славчо Ковачев му пречеше на раководството на Македонскиот револуционерен комитет и на автомистичкото крило на ВМРО, како и на бугарскиот политички фактор, кои го ставија на нивната смртна листа, заедно со најистакнатите левоориенирани македонски дејци. Врз основа на писмена смртна пресуда, потпишана од членот на ЦК на ВМРО, генералот Александар Протогеров, тој беше убиен на 13 септември 1924 година во центарот на Софија, само неколку часа пред да го убијат неговиот истомисленик Димо Хаџи Димов“, подвлекува Тодорвски.

    Ковачев бил убиен пред своите деца. „Јас не знаев во што беше вината на убиениот од мене Ковачев. Верував целосно во праведноста на решенијата издавани од организацијата и сметав за свој долг да ги исполнам безусловно. Исто така, не знаев до моето затворање дека Тодор Александров е убиен. Инаку, ќе ги убиев тогаш и неговите деца.“, ќе изјава Мирчо Кикиридков, атентаторот на Славчо Ковачев.

    И сопругата на Ковачев – Анастасија Размова, била позната во Софија. Таа ја играла улогата на Цвета во првата претстава на „Македонска крвава свадба„ на Војдан Чернодримски, изведена во Софија. Кум на нивната свадба им бил Борис Сарафов, а девери Гоце Делчев и Ѓорче Петров.

    Македонците се посебен народ и сами треба да се ослободат

    Стефан Кемилев, кој бил присутен на разговорите што во Софија ги водел Сандански со повеќемина револуционери, пред да биде извршено убиството на Сарафов и Гарванов, вели дека тој им објаснувал на присутните дека односите меѓу двете струи се толку изострени што до нивно зближување не може да дојде и дека не станува збор за лични несогласувања, туку за „две принципиелни становишта кои заимно се исклучуваат”. Сандански, со чија појава за сите времиња е загубена бугарската кауза во Македонија, како што тврдат историчари на Софија, ја застапувал тезата дека е погубно за македонското население македонското прашање да се третира како прашање за национално обединување на Бугарите и дека луѓето на другата страна се продале на бугарската влада.

    „Сите кои што агитираат било во Македонија, било надвор од неа врз основа на ослободување и обединување на Бугарите, треба да бидат пресретнати непријателски од ВМРО, исто како што се пресретнуваат од Организацијата српските агитирања и чети”, го цитира Сандански Камилев.

    На прашањето како мислат да дејствуваат серчани, Камилов раскажува дека Сандански објаснувал во општи црти дека треба да се работи за пробудување на сознанието на масите, дека тие се самостоен народ, дека имаат право на слободен живот и дека треба да се борат за извојување на своја слобода без да се потпираат на туѓа помош, зашто тие кои што би дошле да ги ослободат, ќе дојдат всушност да ги заробат. Јане сметал оти македонското прашање не може да се реши ако се постави како бугарско прашање.

    Французин му го посветил својот роман

    Христо Матов е една од највпечатливите личности од десните македонски револуционерни сили и еден од најголемите интелектуалци во македонското револуционерно движење. Роден е во Струга во 1869 година а починал во 1922 во Софија. Се школувал во бугарската гимназија во Солун во која подоцна ќе работи како професор. Бил директор на Скопската гимназија, предавал филологија и извонредно говорел француски јазик. Тој со уште четириесетмина македонски револуционери, меѓу кои Пере Тошев и д-р Христо Татарчев. ќе биде осуден на доживотна робија од турските власти по провалата во организацијата во Солун во 1901 година. Судскиот процес и нивното патувањето со брод во Анадолија ќе го следи францускиот писател и новинар Пјер Д’Еспања кој ќе биде восхитен од храброто држење на Матов. По една година ќе издаде роман за македонската борба и на него ќе ја напише следнава посвета: „На Христо Матов, филолог и учител, осуден на доживотен затвор во Будрун. На мрачните и негови славни другари по судбина, на потиснатите, на победените, на мртвите“.

    По расколот во ВМРО Матов ќе ги предводи десните сили во македонското движење, а за време на Младотурската револуција ќе преговара со младотурците, но нема да се согласи со условите што ќе му ги понудат. Во 1917 година тешко ќе се разболе и со помош на организацијата ќе замине на лекување во Будимпешта кај познат европски лекар кој ќе констатира дека боледува од депресија. Последните години од животот ќе ги помине во голема сиромаштија. Барањето за пензија бугарските власти ќе му го одбијат, така што ќе го издржува неговиот брат, а ќе добива малку средства и од автономистичката ВМРО. Последните години целосно ќе се затвори во себе, нема да контактира со никого. Поголемиот дел од денот ќе го минува во мала собичка на приземна куќичка, седнат на широкиот железен кревет со скрстени нозе и со постојано втренчен поглед некаде настрана. Не сакал никој да го посетува, а и самиот ретко некаде излегувал. Починал на 22 февруари 1922 година.

    Најголем авантурист меѓу револуционерите

    Борис Сарафов важи за најголем авантурист во македонското движење. Роден во 1872 година во Либјахово, село во Неврокопско, (Гоцеделчевско), Пиринска Македонија. Се школувал во бугарската машка гимназија во Солун, а завршил воено училиште во Софија. Соработувал со Гоце Делчев и Ѓорче Петров. Од 1899 до 1901 година бил претседател на Врховниот македонско-одрински комитет во Софија. На Смилевскиот конгрес заедно со Даме Груев и Атанас Лозанчев бил избран во Главниот штаб на Битолскиот револуционерен округ во кого биле водени најжестоките битки за време на Илинденското востание. По поразот се вратил во Софија, носејќи го со себе востаничкото знаме.

    Сарафов често патувал низ Европа каде остварувал контакти со повеќе познати личности. Обезбедил пари печатење на македонскиот весник што се издавал во Париз, а го уредувал Симеон Радев. Се тврди дека тој им обезбедил пари на солунските атентароти за да купат динамит. Од сите македонски револиционери неговото име е најприсутно во извештаите во турските архиви. Убиен бил од Тодор Паница во неговата куќа во Софија во 1907 година заедно со Иван Гарванов.
    "No, it is not the critic who counts. Not the one who points out how a strong man stumbles or where the doer of deeds could have done better. The credit belongs to the man who is actually in the arena, whose face is marred by dust and sweat and blood, who strives valiantly, who errs and may come up short, who spends himself in a worthy cause; who, at the best, knows the triumph of high achievement, and who at the worst, if he fails, at least he fails daring greatly." - Theodore Roosevelt
  • Jankovska
    Senior Member
    • Sep 2008
    • 1774

    #2
    It makes me mad when i read this. People like Sandanski were betrayed by their own people. I have read Makedonska golgota, a book about Sandanski and I must say he has sort of become my favourite borec. His life and fight for Macedonia was just simply amazing. Reading about these 'Macedonians' who betrayed our heros makes me hate them. Sad but true story of macedonia

    Comment

    • Prolet
      Senior Member
      • Sep 2009
      • 5241

      #3
      Jane Sandanski is the pride of Pirinska Makedonija, too many kodoshi in their era they sold their souls for Zlatnici at that time.

      I remember having a discussion with an older person who's grand father told him how the Turks used to get information. They would go to a house and offer a reward of gold, so those people who decided to sell out they would first give the information then upon the Turks completing their tasks they would go back to the house with the bag of gold show it to the Kodosh and give it to him then they would shoot him and take the gold back.
      МАКЕДОНЕЦ си кога кавал ќе ти ја распара душата,зурла ќе ти го раскине срцето,кога секое влакно од кожата ќе ти се наежи кога ќе видиш шеснаесеткрако сонце,кога до коска ќе те заболи кога ќе слушнеш ПЈРМ,кога немаш ни за леб,а полн си во душата затоа што ја сакаш МАКЕДОНИЈА. МАКЕДОНИЈА во срце те носиме.

      Comment

      • Jankovska
        Senior Member
        • Sep 2008
        • 1774

        #4
        Alot were not shot, they were paid a lot of money to spy day in and day out on our komiti. This is the curse of the Macedonian people, to many spies.

        Comment

        • Prolet
          Senior Member
          • Sep 2009
          • 5241

          #5
          Jankovska, Za sekoj komita tri kodoshi

          They killed them because they considered them to be a disgrace to their own people, they killed them because that same person will go and tell the Komiti about the Asker, it was a risk for the spies too. Why do you think when somebody gives information they go into hiding so nobody finds them?? Because they are a risk to both parties those who they betrayed and those who payed them, think about it there is alot of logic to it.
          МАКЕДОНЕЦ си кога кавал ќе ти ја распара душата,зурла ќе ти го раскине срцето,кога секое влакно од кожата ќе ти се наежи кога ќе видиш шеснаесеткрако сонце,кога до коска ќе те заболи кога ќе слушнеш ПЈРМ,кога немаш ни за леб,а полн си во душата затоа што ја сакаш МАКЕДОНИЈА. МАКЕДОНИЈА во срце те носиме.

          Comment

          • Jankovska
            Senior Member
            • Sep 2008
            • 1774

            #6
            Originally posted by Prolet View Post
            Jankovska, Za sekoj komita tri kodoshi

            They killed them because they considered them to be a disgrace to their own people, they killed them because that same person will go and tell the Komiti about the Asker, it was a risk for the spies too. Why do you think when somebody gives information they go into hiding so nobody finds them?? Because they are a risk to both parties those who they betrayed and those who payed them, think about it there is alot of logic to it.
            I am not saying they didn't but some were left to live long and give info. If you ask me they should have been shot.
            Crnata sudbina na Makedonija, taa ti e.

            Comment

            • Serdarot
              Member
              • Feb 2010
              • 605

              #7
              khm

              i extremely disagree about "Za sekoj komita tri kodoshi"

              you have to understand that many of such phrases and ways of view on the things are implanted with help of the same propaganda who splited us in 10 pieces
              Bratot:
              Никој не е вечен, а каузава не е нова само е адаптирана на новите услови и ќе се пренесува и понатаму.

              Comment

              • Prolet
                Senior Member
                • Sep 2009
                • 5241

                #8
                Serdarot, This was during the Ottoman Era remember? It was passed down from generation to generation, why do you think they had to do zakletvi for??
                МАКЕДОНЕЦ си кога кавал ќе ти ја распара душата,зурла ќе ти го раскине срцето,кога секое влакно од кожата ќе ти се наежи кога ќе видиш шеснаесеткрако сонце,кога до коска ќе те заболи кога ќе слушнеш ПЈРМ,кога немаш ни за леб,а полн си во душата затоа што ја сакаш МАКЕДОНИЈА. МАКЕДОНИЈА во срце те носиме.

                Comment

                • Serdarot
                  Member
                  • Feb 2010
                  • 605

                  #9
                  bro, propaganda is used also in the ancient times

                  what are the Filipiki? what are the stupid stories from Herodotes? what are the stories that the Persians are primitive Barbarians? the stories that the Macedonians are stupid Barbarians?

                  it is propaganda, and propaganda / brainwashing can have many diferent forms. i would be happy to tell you more about that issue, in some thread concidering that subject

                  btw, i agree that we had lots of traitors, but from what is known to me, we also had complete villages with fighters, without single traitor.

                  between the first things we have to do, is to stop being negative

                  greetings
                  Bratot:
                  Никој не е вечен, а каузава не е нова само е адаптирана на новите услови и ќе се пренесува и понатаму.

                  Comment

                  Working...
                  X